Претрпани наставни планови, политичко запошљавање, недостатак усавршавања и кадра, само су неки од проблема који оптерећују образовни систем. О “стању у учионицама” разговарали смо са Јеленом Сандић, потпредсједницом Удружења просвјетних радника “Ипак се окреће”.

Да је систем пред озбиљним изазовима, потврђује и недавно удруживање осам струковних организација које траже бољу институционалну заштиту наставника.

У разговору за Мондо, наша саговорница отворено говори о изазовима са којима се просвјетни радници свакодневно суочавају, али и о промјенама које сматра неопходним за будућност образовања.

Просвјетни радници већ дуже вријеме жале се на бројне проблеме у образовању – какво је тренутно стање?

“Ми нисмо задовољни тренутним стањем у образовању. Један од највећих проблема су застарјели наставни планови и програми који се годинама суштински не мијењају. Промјене се углавном своде на мање корекције, док је градиво и даље претрпано. Ученици од петог до деветог разреда имају чак 15 предмета, а од њих се очекује да буду успјешни у свим областима, што представља велико оптерећење за дјецу.

Поред тога, наставници се све више суочавају са изазовом мотивисања ученика, којима су често привлачнији екрани, друштвене мреже и други садржаји ван учионице.

Озбиљан проблем представља и начин запошљавања у просвјети. Политички утицај је и даље веома присутан, па се често стиче утисак да стручност није пресудан критеријум за добијање посла. Често се подразумијева да будете члан одређене политичке странке да бисте добили посао. Притом, није ни то само по себи довољно, него вјероватно морате за некога и да гласате, да скупљате гласове… Таква пракса не утиче само на појединце који остану без прилике да раде, већ нарушава мотивацију и повјерење у цијели систем.

Такође, значајан проблем је неусклађеност закона и правилника. Након доношења појединих закона нису усвојени одговарајући поѕаконски акти, због чега школе и запослени често немају јасне смјернице за њихову примјену. То ствара додатне потешкоће у организацији рада и спровођењу образовних политика у пракси. У Закону о основном образовању, рецимо, није усклађен правилник за вредновање, напредовање и оцјењивање ученика. Или, рецимо, нема правилника који уређују изучавање, вредновање и напредовање за запослене.”

Са којим се изазовима просвјетни радници данас најчешће суочавају у учионици?

“Један од највећих изазова данас јесте како допријети до дјеце и мотивисати их за учење. Додатни проблем представља недостатак квалитетног стручног усавршавања наставника. Иако се одређене обуке организују, оне су углавном техничке природе. Право стручно усавршавање – како прићи дјетету, шта конкретно радити, коју нову методику примијенити у развоју технике учења и тако даље – то је, могла бих рећи, непостојеће. И то је велики проблем, јер ми стварно каскамо. На тај начин се губи и мој ауторитет као наставника. Ако немам добре материјале и не знам како да приђем дјетету, нећемо се разумјети и оно ће, наравно, радити по свом.”

Ваше удружење је недавно покренуло иницијативу која се односи на заштиту наставника. Колико је данас присутно насиље према просвјетним радницима, вербални притисци и непримјерено понашање ученика и родитеља, и на који начин се оно одражава на рад у школама?

“Ја лично нисам имала много таквих ситуација. Имала сам једну конкретну гдје ми је пришао један родитељ и рекао неке ружне ствари због једне оцјене. То сам доживјела прилично трауматично. Рекла сам себи да то више никад себи нећу дозволити, јер је то за мене био огроман стрес, ничим изазван.

Али генерално, да, наставници се јако жале на то. Посебно је изражено у старијим разредима основне школе. Ученици су доста, чини ми се, препуштени сами себи. Родитељи се не баве толико дјецом, немају времена и ми то разумијемо, али се то одржава на понашање ученика.
Морам нагласити да не мислим да је то већина. Али та мањина вам често наметне неки свој ритам и направи проблем који се онда прелије на читаво одјељење и на све остале наставнике, па то постане наш заједнички проблем.”

Гдје видите простор за унапређење односа између школе и родитеља?

“Комуникација мора да се побољша. Родитељ мора прићи наставнику са повјерењем и искрено се интересовати за то како дијете напредује, а не да гледа искључиво оцјену. Мислим да оцјена треба да буде само производ свих других квалитета и вриједности које ученик донесе. Тако да бих рекла да фокус треба пребацити са тога коју је оцјену дијете добило на то шта заједно можемо учинити да дијете добије оно оптимално и од школе и од куће. Ми бисмо увијек морали бити на истој, а никако на различитим странама и никако противници једни другима, што се, нажалост, понекад чује.

Родитељи често дођу само да кажу како нису задовољни. Ријетко када ће вам родитељ доћи и тражити да га посавјетујете. Углавном дођу да питају зашто сте нешто урадили и како је могуће да је њихово дијете добило такву оцјену. А ми требамо бити партнери, јер смо на истој страни, радимо за добробит дјетета.

Међутим, када родитељ наступи нападачки, наставник се природно поставља у одбрамбени положај и тада комуникација престаје да буде конструктивна.

Тешко је разумјети ситуације у којима родитељи свакодневно повјеравају своју дјецу школи и наставницима, а истовремено према њима исказују неповјерење и негативан став. Када дјеца код куће често слушају критике на рачун наставника, њихов ауторитет се трајно губи.”

Образовни систем се суочава и са недостатком кадра. Сматрате ли да је наставнички позив данас довољно цијењен и вреднован?

“Да, све је већи мањак наставног кадра. Ево, конкретно у школи у којој ја радим, бојали смо се да ли ћемо успјети наћи психолога, јер нема људи који се јављају на конкурсе. Раније смо размишљали како је тешко наћи наставнике математике, информатике и физике, а сада је то већ проблем и за све друге предмете. Све је мање младих људи који желе у просвјету. Када их питате, већина неће ни да чује да ради у школи, јер и сами виде како ствари функционишу.

Плате су такве какве јесу. Сигурно да нико од нас није ушао у овај посао због новца, али то јесте показатељ вредновања. Мислим да статус просвјетара апсолутно није на нивоу на којем би требало да буде, а чињеница је да какво вам је образовање, таква ће вам бити и држава. Можемо ми причати шта хоћемо, али то је тако. Погледајте и оно што говоре свјетске организације – колико је уложено у образовање, толики је и развитак државе.

Негдје сам чула податак да су у Јапану најплаћенији медицински и просвјетни радници. Тиме дајете јасну поруку о томе шта вам је важно. А образовање је итекако важно, поготово у малим земљама као што је наша.”

Може ли се онда рећи да је нашем образовном систему потребна једна свеобухватна реформа?

“Апсолутно. Чини ми се као да не постоји јасна визија гдје желимо да будемо за наредних 10-15 година и куда желимо да крочимо. Стиче се утисак да се само бавимо тренутним дневним питањима како не бисмо потонули. Али, ако хоћемо негдје да стигнемо, ми морамо знати пут. Морамо прво знати гдје идемо, па да, корак по корак, дођемо до тог циља. А те дугорочне визије, чини ми се, уопште нема.”

Покренули сте иницијативу према Министарству просвјете, а недавно сте са још седам струковних удружења потписали и меморандум о сарадњи. Шта је Ваш заједнички циљ?

“Радници у васпитно-образовним установама све чешће се суочавају са вербалним, а повремено и физичким нападима, пријетњама, притисцима и различитим облицима застрашивања. Присутан је и покушај утицаја на оцјене и одлуке, злоупотреба друштвених мрежа, као и омаловажавање просвјетне професије и пребацивање одговорности искључиво на школе и наставнике.

Наш заједнички став је да све ове појаве директно утичу на квалитет рада, кредибилитет и ауторитет просвјетних радника у друштву. Због тога сматрамо да је неопходно унаприједити законски оквир и обезбиједити снажнију институционалну заштиту, како би се јасно показало да су образовање и просвјета од кључног значаја и да се према њима мора поступати са већим степеном одговорности и поштовања.

Истовремено, свјесни смо и потребе за промјенама унутар самог система образовања. Ми желимо да се мијењамо, али не можемо то изнијети сами. Потребна нам је подршка система.”

Имате ли било какву повратну информацију од Министарства просвјете?

“Ми смо били на састанку у Министарству. Имали смо један пријатан разговор и изнијели смо доста тога што сматрамо да је важно. За сада је остало на томе, али ми се надамо и наставићемо да пишемо и дописе и закључке. Вјерујем да ће они препознати да имамо потпуно чисту намјеру и да нудимо стварно радно искуство из праксе. Сви ми у удружењу смо дуго у учионици – ево, ја радим скоро 20 година, моје колеге су ту негдје између 10 и 20 година, а неки и дуже. Према томе, ми стварно нудимо своје искуство и знање, желимо да сарађујемо и имамо одличне идеје које смо ради да им понудимо.”

Да ли Удружење тренутно реализује још неке пројекте, који су планови?

“Ми смо онако доста ентузијастични, без обзира на комплетну ситуацију. Вјерујемо да, прије свега својим личним залагањем – а то смо већ и показали и доказали себи, а мислим све више и другима – друштвени активизам итекако доприноси побољшању свеопште ситуације. Заиста смо доста тога урадили, од панела до огромних конференција које смо организовали, иницијатива, присутности у медијима… Иако постојимо тек годину и по дана званично, урадили смо много. Недавно смо правили и полугодишњи план. Мало ћемо се фокусирати на стручно усавршавање у наредном периоду. Радимо доста и са другим институцијама и организацијама, па ћемо гледати да у јесењем семестру активирамо све њих и нас заједно како бисмо понудили различите врсте квалитетних усавршавања. То је једна од ствари, биће ту још активности, а припремамо нешто и за Дан учитеља. У сваком случају, вриједно радимо и не стајемо.”

Какву школу и образовни систем прижељкујете у некој догледној будућности?

“Сматрам да ученике не треба оптерећивати толиком количином информација. Ми данас имамо модерне технологије и вјештачку интелигенцију која вам за час посла прослиједи све могуће информације. Према томе, не треба се фокусирати на саме информације и фактографију, већ на више нивое размишљања и критичког размишљања. Исто тако, дјецу треба учити вјештинама као што су креативност, емпатија и тимски рад – мислим да је то кључно.

Такође, мислим да би било добро да већ у шестом или седмом разреду почне рана оријентација за одређене предмете. Да ли стварно морају да слушају свих 15 предмета подједнако? Требало би на вријеме препознати афинитете дјеце и усмјеравати их тамо гдје лежи њихов таленат. Имате дивне дјечаке и дјевојчице који због тих 15 предмета и чињенице да можда нису сјајни у свему једноставно потону и утопе се у просјечност, а могли би бити врхунски стручњаци у некој специфичној области. Тако да је то препознавање појединца, његових склоности и талената јако важно. Са 15 година, на крају основне школе, већ је помало касно.”

Извор Мондо