Ако питате људе када почиње нова година, рећи ће вам 1. јануара. Ако питате просвјетне раднике, рећи ће вам 1. септембра!

Пет је до 12 и пред нама је величанствени тренутак лијепих жеља, надања, остварења снова. Данас смо овдје да покушамо годину која долази учинити љепшом, бољом, просперитетнијом и лакшом од претходних. С тим у вези припремили смо и новогодишњу честитку у виду апела цјелокупној јавности, друштвеној заједници коју ми градимо, али која је одговорна за нас и наше дјеловање.

„Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о своме занату – једино ће Атињани бити лоше обувени. Али, ако учитељи буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће створити покољење незналица и порочних људи који ће упропастити будућност отаџбине.“ Платон

Овај безвременски цитат свједочи о томе да су у античкој Грчкој људи били потпуно свјесни значаја учитеља и да су се према њима тако и односили, цијенећи их и поштујући. Добар учитељ значи добро друштво, а добро друштво значи задовољан појединац. Разлог нашег данашњег окупљања јесте жеља да учитељу обезбиједимо адекватне услове у којима би испуњавао своје обавезе на најбољи начин.

Наш апел тиче се свих чинилаца образовног система Републике Српске, свих учесника у доношењу одлука и њиховој реализацији, али и друштва у цјелини, јер образовни систем није и не може бити изван друштвене заједнице. Многобројна дешавања у посљедњих неколико година, како она о којима слушамо у медијима, тако и она о којима се ћути или с пола гласа и у страху прича, свједоче о угроженој безбједности просвјетних радника и ученика. Неријетко су то приче о догађајима са угрожавањем егзистенције (Рибникар, Сански Мост, итд.), али много чешће и рекли бисмо погубније по систем – угроженост менталног здравља.

Нажалост, вријеме у којем живимо не иде у прилог рјешавању ових и оваквих проблема, а они који би требало озбиљно да се позабаве суштином проблема о њима или не мисле, или их не помињу наглас. Синдикалне организације обичном просвјетном раднику дјелују као удаљена, окоштала и мумифицирана каста која је самој себи сврха. Предоминантно бављење платама радника од стране синдиката чини да просвјетари јавности делују као искључиви материјалисти, неко коме је само новац важан. Свима је јасно да је и то половично успјешно, јер деценијама чекамо на изједначавање коефицијената са административним радницима јавне управе.

Ово се може урадити!

РПЗ као институција одговорна за наставне планове и програме, реформе и наѕор споро и тромо иде кроз 21. вијек, све више очекујући, а све мање дајући. Једно савјетовање од 90 минута годишње, на које дођемо да чујемо да је срамота да се самостално усавршавамо и да, ако нам не ваља, мијењамо посао, није од користи никоме.

Не желимо да кудимо, критикујемо, „хејтамо“, како би то рекли наши ђаци, само да скренемо пажњу на пропусте који се уз мало воље и свијести, а уз минимална или никаква финансијска улагања (јер то је увијек главно оправдање за нерад, заједно с короном!) могу промијенити!

Ово се мора урадити!

Демократизација друштва, нагли пораст вредновања људских и дјечијих права, али, морамо признати, и озбиљна политизација школског система, довели су до тога да су управо школе мјеста на којима се показује моћ, преко којих се враћају дугови и сакупљају гласови.

Да бисте било шта коментарисали, морате имати неко знање у вези са тим. Да бисте пријавили учитеља инспекцији за било шта, само морате имати 1 КМ на телефонском рачуну.

Анонимни телефон Министарства просвјете и културе Републике Српске дао је легитимитет сваком појединцу да понизи, опањка и оптужи најважнију карику у друштвеном ланцу, а да се не мора ни представити.

Овоме се мора стати у крај!

Образовни системи у БиХ су на ентитетском нивоу и то нико не спори. Образовни систем Републике Српске карактерише централизованост, што значајно олакшава рад, па и то нико не спори.

Оно што споримо, а што је, нарочито посљедње двије године узнапредовало, јесте изолација образовног система Републике Српске из међународних, па чак и регионалних пројеката. Највећа жртва овог затварања су наша дјеца, сјајни млади људи који желе и имају шта да покажу свијету и који тек поредећи се са вршњацима из других крајева свијета јасно стичу свијест о себи.

Забране и тешке бирократске перипетије које подразумијевају мјесеце и мјесеце дописивања са службеницима Министарства бришу нас и нашу дјецу са мапе образовних пројеката, а сви пројекти међународног карактера намијењени БиХ одлазе у Федерацију, укључујући и оне чији дио буџета пуне порези наших плата.

Питамо – зашто?!

Губи ли се национални идентитет суочавањем са другим и другачијим?

Не, напротив. Он се тако богати и јача, а о промоцији и причању своје стране приче да и не говоримо.

Ово мора почети!

Још један од горућих проблема просвјетних радника Републике Српске јесте и недовољно и неадекватно стручно усавршавање. Групног и системски организованог скоро да и нема, а индивидуално, које просвјетари траже, налазе, плаћају, јесте мач са двије оштрице од којих ће вас једна сигурно посјећи.

Прва је да ће се поставити питање гдје се ви то и код кога усавршавате, а друга – да ли ће, како и када ваши часови бити одржани?!

Нема школске заједнице која у наставнику који се усавршава види квалитетнији час, занимљивију наставу и срећнијег ученика.

Наставник који се усавршава није пожељан, већ непожељан у нашем систему.

Ово мора престати!

Свједоци смо да је насиља у школама све више, па чак и по нашим мјерилима која, нажалост, психичко насиље ријетко препознају као насилно понашање.

Правилника је све више, али њихова примјена је све ограниченија. Како?

С овим се мора престати!

Просвијећеност значи освијешћеност. Освијешћеност значи препознавање проблема. А препознавање проблема значи – промјену!

Ово нам се мора омогућити!