Реченица која одражава сав апсурд 40-часовне радне седмице просвјетног радника, уобличен у једноличној флоскули књиге дежурства. Управо то вријеме и устаљени распоред просвјетног радника  још нико није емпиријски доказао, а правда се добро познатом реченициом, коју је сваки душебрижни директор бар једанпут изрекао: „За то сте плаћени, то вам је у 40-часовној радној седмици.“  И прва и друга смјена, двије школе у једном дану, властити материјал за рад и властити ресурси у настави, дупла администрација, разни тимови, самовредновања и састанци, а притом треба да смо богоугодни, насмијани и расположени, да наша појава буде репрезентативна и да доличи перцепцији са директорске позиције.

Још није виђена касирка да властиту касу носи као средство за рад, нити је виђен љекар да из властитих средстава купује инструменте за операцију. Док остали буџетски радници поносно пишу оловком са логом установе у којој раде, у школу понекад залута само понека са страначким бојама, као подсјетник просветном раднику да у нашој држави новца има за све,  само не за образовање. А можда је и овако добро, „јер шта ће нам школа, знање без сврхе, синуси, косинуси, амебе, поезија и филозофија, логика и мисао“,  ријечи су које одзвањају јавним простором друштвених мрежа и постале су већ мантра коју родитељи, дежурни свезнајући коментатори,  свакодневно понављају. Правимо услужну нацију, умјесто мислећу, продуктивну, самомосвјесну и ћутке постајемо савезници у том процесу. А све у 40-часовној радној седмици!

 Колико још може да стане у исту? Колико нам стане на образ и на част? Колико на платну листу?

Реторичка питања.

У недјељу су пријевремени избори, ни на вријеме, ни по устаљеном распореду. Јасно је да је прекасно да просвјетни радник пријевремено  одреагује, али руководимо се оном старом- никад није касно!