Удружење просвјетних радника „Ипак се окреће“ за свој главни циљ има побољшање положаја просвјетног радника у материјалном, социјалном и духовном смислу, али исто тако указује и на горуће проблеме у образовном систему који се негативно рефлектују како на наставнике, тако и на ученике. Наравно да је ученик центар образовног система, његов субјекат, циљ и смисао, али без адекватног наставника нема ни доброг ученика.
Медијска пажња посљедњих дана у веома значајном облику дата је групи средњошколаца који се називају Савезом средњошколаца Републике Српске. Иако име указује на званичну републичку институцију, нисмо успјели доћи до информација о оснивачу, финансијеру, као ни о регистрацији овог удружења грађана.
Наравно, видјети младе да се буде и говоре о ономе што ја првенствено њима намијењено увијек је позитивно и радујуће, нарочито просвјетним радницима који их управо то покушавају научити – да мисле својом главом и боре се за вриједности које сматрају угроженима. Но, ово што већ неко вријеме можемо испратити у, како већ рекосмо, евидентно превеликој медијској пажњи (емисије на јавном сервису, прилози, извјештаји о конференцијама, панел дискусијама) јесте несистематично, ненадлежно и врло површно бављење питањима која далеко надилазе ученичко и знање и искуство. Није ријеткост да се млади у својој енергији и ентузијазму ухвате у коштац са многим питањима која излазе из дијапазона њихових капацитета и то често резултира позитивнм промјенама и покреће мисао са мртве тачке, али за то је потребно дубинско истраживање проблема, озбиљна аргументација, широко пропитивање јавности и младих људи у чије име се иступа.
Изнад и прије свега за овакав приступ потребни су знање, вјештине и легитимитет међу групацијом којом се бавимо. Нажалост, ништа од наведеног није се нашло у агенди ове групе средњошколаца, те су питања скраћења часова на 35 минута прешла у набавку ситног канцеларијског материјала, што опет није и не може бити ингеренција ни групе ученика, ни невладине организације, ни оних који иза њих стоје.
Питање скраћења часова је питање озбиљног реформисања система, али прије свега дубинског и стручног истраживања педагошких, психолошких и методичких области. И никако није прва и најважнија ствар коју образовни систем треба да уради! Навести ову мјеру као најважнију уз оправдање угрожавања менталног здравља ученика због недостатка концентрације веома је неозбиљно, неосновано и, да кажемо, дјечије.
Одговорност за оволику медијску пажњу нечега што је у дијапазону дјечијих маштарија није на младима, већ у медијима. Питамо се, гдје су били сви ови медији толико заинтересовани за образовање у Републици Српској, када су организоване конференције о образовању са учешћем 20 стручњака из свих нивоа образовног система или за Дан учитеља када је организован Сајам образовања под називом„Кад порастем, бићу учитељ!“ и панел дискусија под називом „Колико нам је важан учитељ?“ са учешћем експерата из Републике Српске и Србије? Како и зашто је једна група ученика, понављам без званичних података о регистрацији, статута, програма или било којег акта који ће показати стварну природу организације, постала валидан извор информација и планова у образовању?
Позивамо надлежне институције, првенствено Министарство просвјете и културе Републике Српске и Републички педагошки завод, као и локалне заједнице, као финансијере средњих школа које живе и раде на њиховој територији, да се позабаве овим питањима. Ученици су, вјерујемо, у свакој школи, кроз своја званична тијела као што су Одјељењске заједнице и Савјет ученика, добродошли да изнесу запажања, приједлоге и жеље своје и својих колега (наравно, након анкетирања и истраживања мишљења о наведеном питању), али никако да буду злоупотријебљени ни политички ни медијски.
Образовни систем није ту да повлађује појединцу. Његов циљ је позитиван утицај на појединца, његово обликовање и оснаживање, помоћ у савладавању тешкоћа које се јаве и тиме обликовање друштва. Једна од савремених тешкоћа јесте и смањена пажња ученика, али рјешење тог проблема није смањење трајања часова, већ повећање пажње! Као просвјетни радници, можемо само бити тужни што наши средњошколци, рекли бисмо старији средњошколци, овим дјеловањем и иступањем показују да их нисмо научили ни логику, ни истраживачки процес, ни аргументацију. Дјеца не могу и не треба да сносе одговорност, али онај ко их је бацио у ватру већу од њих самих и на сто им поставио и ове проблеме и ова рјешење уз медијску помпу каква се ствара би требало да буде упитан о свему томе. Дјеца су људи, не дрвене играчке нити лего коцкице.
Жао нам је што се у прилогу који дјелимо са вама не види комплетна изјаве нашег члана, већ тенденциозно исјецање већег дијела изјаве па тиме и њеног смисла, али то је, нажалост, још један дио сурове стварности која се тиче медијске моћи и манипулације. Одрасли се с њом могу изборити, али дјеца од ње треба да буду заштићена, а не њој изложена.
Izvor ATV