„Наставничко вијеће похваљује ученика за одличан успјех и примјерно владање“, реченица у коју стану четири мјесеца труда, рада и учења, а неријетко и родитељске уцјене, пријетње и „не знаш ти ко сам ја“- монолози. Много тога стане, а још више остане непримјећено, невиђено и незабиљежено.

Остаје и нејасно како нико није чуо вапај  злостављане дјеце  у мркоњичкој школи и ако јесте, зашто је изостала реакција. Или нису сва дјеца иста? Зар је оставка адекватна санкција за све што се десило под кровом васпитања и образовања, уз протоколе и тимове, кампање и акције против насиља? Зар одговорност престаје након оставке? Насиље није индивидуални проблем, него како се показало, потпуни неуспјех система, и то оног страначког који почива на именовању кадрова на функције којима нису дорасли.

Задња четири мјесеца остаће запамћена и по раду ресорног синдиката. Инспирисани као никада до сада, радили су за и у име просвјетног радника, те нашим новцем гостили оне који нису нити могу бити чланови ове радничке организације. Наша синдикална борба свела се плаћање рачуна новогодишње забаве, а чини се да нисмо ни свјесни да је цех превисок за мало хљеба и игара.  Хвалио се синдикат  и правном помоћи за просвјетне раднике, а радничка права газио повинујући се страначким императивима.  

Тамо гдје педагогија и психологија нису још нашле јединствен приступ, група средњошколаца је уз помоћ неименованих надлежних појединаца, дошла до откровења –рјешење смањене концентрације код ученика је скраћивање трајања часа на 35 минута. Ова идеја разиграних средњошколаца постала је медијска сензација у свакодневном ријалитију друштвених мрежа и тв програма, а да се нико од надлежних, како из медија, тако и из просвјете, није нашао пред питњем гдје завршава инфомација, а почиње манипулација.  И то она дјецом, најодвратнија и најнижа, чак и када је политика у питању.

„Због дојаве о експлозивној направи, настава је обустављена, док не заврши антидиверзантски преглед објекта“ – још једна опаска у Књизи дежурства, додоуше учестала у посљедње вријеме.  Иако је била лажна, осјећај несигурности је био и те како стваран и присутан у сваком погледу.

Наравно, на крају, шта има да се буни просвјетни радник? Шта хоће? Има распуст, зимски и љетни.

Нека пише. Папир све трпи.

                                                                                                                                                  С поштовањем,

                                                                                                                                              дежурни наставник