Посљедњих дана наш језички простор (јер друге границе су само формалне природе) запљускују текстови и други видови савремених медијских израза са темом скраћивања школског часа са 45 на 30 минута. У Србији се прича институционално захуктава ако представнике власти (читај предсједника државе и министра просвјете) сагледавамо као институције, а не самовољне појединце. Као у сваком иоле озбиљном систему, чим се изађе са овако озбиљним тврдњама у тако широком медијском простору, ма како неозбиљне и неосноване биле, укључи се стручна јавност кроз дискусије, дебате, изјаве универзитетских професора, искусних учитеља и наставника, али и родитеља и дјеце, као заинтересованих страна.

С ове стране Дрине, свједоци смо сви, (а нарочито ми у просвјети), преливају се годинама многе, махом не тако мудре одлуке оноријечног система. Но, овога пута њихов преносилац је, бар у суженом медијском простору датом образовним темама, група ученика која је у медијском простору неким чудом заступљенија од свих релевантних образовних институција. Организацијом неке врсте округлог стола са темом и иницијативом за скраћење часова на 30 минута ова невелика група средњошколаца преузела је на себе далеко више од онога што им капацитети омогућавају, а законски оквири дају за право. И, као у сваком озбиљно неозбиљном систему, медијски простор који су ученици добили дијаметрално је супротан њиховом кредибилитету у области дидактичко-методичких, педагошких и психолошких услова, узрока и посљедица наведених питања и промјена, а гласови и ставови релевантних институција и стручне јавности не постоје. Овдје сад неминовно долази питање постоје ли и на који начин релевантне институције и стручна јавност, ал’ то је већ прича зе неку другу тему.

Међу онима који овај текст читају вјероватно ће се јавити код нас природан, логичан и устаљен закључак: какве има везе шта дјеца говоре; није вриједно пажње; релевантне институције не треба да реагују на изјаве појединаца и група; ништа то још није званично… Релевантне институције примају плату из буџета како би се старале о дијелу система који припада њиховој надлежности, бавиле се истраживачки, основано и професионално питањима из тих области, као и корективно дјеловале на друштвене појаве које су у супротности са начелима и принципима које систем пропагира. Ко ћути, сматра се да се слаже! Поготово ако горепоменута група ученика, предвођена „истакнутим појединцем“, у свакој изјави многобројних медијских прилога помиње подршку „релевантних институција“, „државног врха“, „надлежних органа“. Ако наведене институције, врхови и органи не стоје иза оваквих идеја, било је нужно да се по истом огласе. Ако, пак, стоје, онда овај текст има само још више смисла!

Треба ли скратити часове на 30 минута? Јасно, гласно, прецизно и дефинитивно: НЕ!

Зашто? Дајте ми мало времена, простора и стрпљења, па ћу вам објаснити!

По дефиницији својој, образовни систем има функцију корективног фактора друштва, његовог развијања, напредовања и унапређења. Да би био функционалан, он се, као и сваки други систем, мора и треба у одређеној мјери прилагодити условима рада, времену, простору и циљевима које његов креатор има и прижељкује. Ако је пажња ученика основних и средњих школа у толикој мјери опала, као и њихова концентрација, интересовање, а посљедично и когнитивне и стваралачке способности, да ли је први, прави и једини узрок дужина трајања школског часа? Апсолутно, јасно и гласно: НЕ! Да ли онда проблем недостатка пажње и свега што из тога произлази треба рјешавати скраћењем часа? Никако! Подилажење проблемима никада није опција, овакви приједлози то дефинитивно јесу. Треба ли, питамо се, избацити математику из наставе јер је најтежа, укинути хемију, јер није довољно висок просјек из тог предмета, избацити из лектире све што прелази 100 страница или чак укинути читање јер, ето, имамо АИ?! Потпуно неоснован, непрофесионалан и аматерски приступ образовном процесу коштао је овај народ кроз историју многих лоших одлука и њихових посљедица. Овакве иницијативе, које се у Србији, како рекосмо, ево и званично дискутују, а код нас идејно преносе и буквално преписују, уништавају образовање. Није ли за сваку корјениту промјену образовног и било којег другог система неопходно прво направити дубинску и стручну анализу постојећег стања, дефинисати проблеме и стручно осмислити рјешења уз помоћ примјера добре праксе? А примјер добре праксе имамо и унутар свог система у Републици Српској, ево, ове године пуних 20 година. Тај примјер је програм Међународне матуре, унутар којег је настава организована у блок часове. Ако бисте питали ученике који након завршеног 2. разреда средње школе упишу овај Програм шта им је најпозитивнија промјена, рекли би вам да је то чињеница да не морају сваких 45 минута да мијењају област рада и промишљања! И потпуно су у праву!

Ако постоје воља и интересовање за рад, озбиљан и занимљив програм подржан сјајним уџбеницима и флексибилним плановима у чијем креирању учествују и дјеца и наставници, а као исход немамо закључну оцјену коју даје наставник који предаје, већ екстерно оцјењивање објективним, захтјевним и на знање и критичко промишљање оријентисаним текстовима, онда је и 90 минута понекад мало и кратко. И да, повремено нам није лако, не држи нам сваки час и свака прича пажњу, није свака лекција коју обрађујемо сјеме посијано у плодно тло, али није живот саткан од удовољавања, унижавања и упросјечавања природних капацитета и дарова. Он тражи од људског бића да љествицу постави увијек мало изнад тренутног комфора како би се развијао и умно, и духовно, и физички. Дозволимо ли да се наратив образовног система од корективног и развојног сведе на удовољавајући и неталасајући (а добрано смо га већ на то свели!), изгубићемо и ово мало посвећених, мотивисаних, напредних и заинтересованих бића која донекле још вјерују да свијет може бити боље мјесто за живот!

Ако, с друге стране, у школу долази ојађен и немотивисан наставник који је вјероватно двије деценије трошио немилице своју љубав за област коју предаје, свој ентузијазам да својим радом промијени свијет на боље, својом енергијом и цркавицом од плате надомјештавао и допуњавао наставна средства, материјале и шупље и погрешне уџбенике, својом љубављу према дјеци оправдавао све њихове дјечије и оне друге испаде, а истовремено му у сусрет иде ученик којем су одавно код куће рекли да школа ништа не вриједи, да су наставници највећа биједа у друштву, ал’ да би уписао факултет (који једнако не вриједи, ал’ је потребан папир уз подразумијевану партијску књижицу!), мораш завршити школу, ученик којег су већ научили да издиктирано научи напамет, издекламује без прекидања и добије једину оцјену коју још можемо дати без промишљања о васколикој реакцији заинтересоване јавности (читај родитеља, управе и одјељења), ученик који нема преѕнање, не посједује интересовање, јер наставник траје мало дуже но Тик-ток објава, мало је језички и мисаоно захтјевнији од Инстаграма, а донекле и обимнији од Фејзбук објава, ученик који је ту само формално и зарад оцјене, сасвим је природно да је 30 минута инстант рјешење које ће свима смањити муку.

На часовима од 30 минута, овај наш тужни, обесхрабрени и ничим заштићени наставник ће исто тако тужно подијелити 30 једино дозвољених оцјена, претходно попивши неколико врста седатива (мора више јер одавно пије па је огуглао!) како би умирио и оно зрно образа што му је остало док их уписује ничим засноване и оправдане, али ће његова мука и изложеност краће трајати, па ће му бити лакше. Просјечна оцјена биће 5,00 и нико га неће дирати. Дјеца неће бити дистрахована „кварењем просјека“, родитељи неће бити фрустрирани евидентним доказом да њихов потомак није генијалан у рангу Тесле, управа ће бити мирна и ничим уздрмана, РПЗ задовољан НПП-ом који остварује тако „фантастичне резултате“, а Министарство, поносно на све њих заједно, може без проблема на државној телевизији да докаже и покаже како је ово најбољи од свих свјетова, иако нико од наведених, сем ојађеног наставника с почетка приче, Волтеровог „Кандида“ и просвјетитељске идеје очима видио није.

Но, како у једној од својих изјава рекоше горепоменути и самопрозвани представници „свих средњошколаца“, наставници ионако ништа не раде на часовима, па тих 15 минута може комотно да се укине. Надлежни органи ничим не реаговаше на ову изјаву, наставници махом оћуташе, тако да то остаде као непобијена истина.
Дозволимо ли да тако остане, пустимо ли обратан приступ систему да постане исправан и не тргнемо ли се из летаргије у којој чмавамо, Гловом ћемо слати свједочанства и дипломе!

Бранка Љубојевић је професорица српског језика и књижевности из бањалучке Гимназије