У недјељу, 5. октобра 2025. године, у Бањалуци је по први пут званично обиљежен Међународни дан учитеља који се слави од 1994. године. У организацији Града Бања Лука, а у идејној и практичној реализацији Удружења, нимало пријатан кишни и хладни дан претворен је у свјетлост и сјај радости и љубави према дјеци и позиву.
Сама манифестација обухватила је више аспеката:
- Подизање свијести грађана о важности учитељског позива кроз цитате о знању, учењу и учитељима у Господској улици
- Сајам занимања просвјетног радника у Стакленцу у Парку „Петар Кочић“ под називом „Кад порастем, бићу учитељ!“
- Панел дискусију на тему „Колико нам је важан учитељ?“ у Кући Милановића
Цитати у бојама нашег Удружења, чија је основна мисија побољшање цјелокупног статуса просвјете и просвјетног радника у друштву, красе небо изнад Господске и тјерају све пролазнике да застану бар на тренутак и једну своју мисао посвете знању, учењу и учитељима. Ово и јесте једини исправан однос према најважнијем позиву на свијету: сви чланови једног друштва одговорни су за њега и свако од нас може да допринесе његовом побољшању!
Иако метеоролошки услови нису ишли у прилог лаганом и безбрижном недјељном дану који већина проводи у шетњама са породицом, Сајам занимања „Кад порастем, бићу учитељ“ унио је боје, радост, смијех и распјеваност у дан и живот свих оних који су се одважили на излазак и долазак у Стакленац. Играјући едукативне игрице, цртајући, свирајући, правећи честитке наши најважнији чланови друштва имали су прилику да виде како и шта раде учитељи од предшколског до средњег образовања. Било је и одраслих који су се радо вратили својим школским данима и дјетињству, рјешавајући ребусе, одговарајући на питања, учећи калиграфију. То шаренило, разноврсност и пуноћа јесу прави симболи позива просвјетног радника. Више од два сата дијелили смо радост свог свакодневног живота с другима и показали да посао наставника никако не завршава школским звоном, већ је тај однос више као онај свима знани ледник: 90% рада за 10% видљивости!
Трећи дио манифестације у виду панел дискусије био је посвећен нама, просвјетним радницима. Трајао је више од 4 сата и од почетка па до краја имао једнак број присутних! Сви они који су икада присуствовали неким званичним догађајима сличне врсте знају да се на првој паузи број присутних добрано смањи. Овдје није! Зашто? Па дјеца не бјеже с часова кад им је занмиљиво и пријатно. Исто тако ни професори!
Панел дискусија је одржана у Кући Милановића од 17.00 до 22.00 часа. Излагања су била груписана у три нивоа:
- Излагања из учионице – излагачи су били колеге учитељи и наставници (Анка Несванулица, учитељица у пензији; Милосава Васић, учитељица из Градишке; Драгослав Бозало, наставник из Источног Сарајева)
- Излагања са терена – излагачи су били професори Филозофског факултета који су проводили разна истраживања у области образовног система (проф. др Синиша Лакић; проф. др Ивана Зечевић)
- Излагања из амфитеатра – излагачи су били универзитетски професори и руководиоци који раде са наставничким звањима (проф. др Весна Ломпар, проф. др Мило Ломпар, проф. др Срђан Душанић).
Сјајна и заинтересована публика, актуелне и професионално обрађене теме засноване на чињеницама и дугогодишњим искуствима учинили су да четири и по сата прођу као један час, и да пажња не попусти ни на самом крају. Чули смо и научили много тога, али најзначајније од свега је да нисмо једини у чијем свијету је просвјетни позив угрожен, али и да постоје многе ствари које сами можемо измијенити. Наши излагачи искуствено и научно засновано представли су проблем који сматрају важним, али и понудили рјешења и могућности поправљања ситуација у свим аспектима. Дух заједништва и снага вјере у смисленост и смисао образовања креирали су сјајну атмосферу у простору и расположење у људима.
На нашу велику жалост, нико од представника званичних институција образовног система није се одазвао на позив који им је упућен. Исто тако, надали смо се присуству представника наставничких факултета нашег Универзитета, јер је једно од кључних питања цјелокупне манифестације било питање незаинтересованости студената за наставничка занимања. Како ствари стоје са њиховим одзивом на наше позиве, гдје је само Филозофски имао званичне представнике, док је са Филолошког присутна била само проф. др Сања Мацура, али у приватном ангажману, а не као представник своје институције, можда у том неинтересовању има мало и њихове одговорности… Доћи у школе само у мају и промовисати факултете очигледно није и не може бити рјешење.
Завршним излагањем декана Филозофског факултета сви присутни имали су прилику да виде и чују да је могуће направити чудо и у околностима у којима живимо, али и да сазнају којим се то методама чуда раде.
Онај ко има простор, вријеме и начин да научи, а то не жели, и треба остати у незнању, али и одговарати за своје изборе које носе нежељене посљедице за све, а не само за њих.
С надом да ће се енергија наше манифестације разлити духовима просвјетара и мислима наших ђака, једва чекамо наредне активности!
ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ!